Gorki mesec (1992)

Bitter moon


Režija: Roman Polanski

Uloge: Hugh Grant, Kristin Scott Thomas, Emmanuelle Seigner, Peter Coyote

Žanr: drama, romansa, triler


Šta reći za scenario osim: izvanredno. Jasno je da ću ovaj post usmeriti na priču i poruku koju delo nosi. Gluma, režija, kamera su celokupno dobri, za pohvalu i bez zamerki ali nisu ostavili glavni utisak na mene. U ovom filmu Polanski je demonstrirao ono što se inače od njega očekuje. Igra sa likovima, istraživanje ljudske psihe, sposobnost da jedna osoba istovremeno bude i mučitelj i mučena. Beskompromisno i čisto nam oslikava sve događaje, koliko god oni bili teški ili ekstremni. Možda nije njegov najbolji film ali je u određenim segmentima zaista divan. Ide tačno do granice dobrog ukusa...i nazad. 


*Film ima četiri potpuno bitne, glavne uloge. Primarna radnja se odvija na kruzeru. Najdžel i Fiona pokušavaju da prekookeanskim krstarenjem ožive monoton brak. Upoznavanje sa Mimi i Oskarom će ih odvesti dalje nego što su ikada sanjali. Saznanje o prirodi njihovog odnosa nateraće ih da se suoče sa svojim demonima i urade stvari koje inače ne bi.*

Kroz pažljivo montiranu retrospektivu pratimo filmski poetičnu ljubavnu priču para iz Francuske koji dane i noći provodi zajedno. Površno gledano lako ih možemo označiti kao glavni subjekat priče. Njihova intenzivna i senzualna veza prerasta u obostranu perfidnu igru koja vodi u ambis. Međutim, ako kažem da sam je potpuno i bespogovorno razumela pri prvom gledanju ne bih bila iskrena. Trebale su mi čak dve reprize da konačno shvatim pravu poruku koju nosi ovaj film. 

Prvi put sam bila oduševljena načinom na koji je ilustrovan zaplet (uzroke i posledice) oko sudbine oba para. Kraj je posebna poslastica i možda malo očekivan ali mu to nikako ne umanjuje šok efekat. Drugi put je bilo čisto iz zadovoljstva i nisam nešto puno mozgala. Pripremajući ovaj tekst došla je na red i treća, za mene krucijalna projekcija Gorkog meseca. Konačno sam sve sagledala iz potpuno druge pozicije i shvatila punu poruku (barem mi se sada tako čini).

Pokazalo se da je, kao i često u životu, potreban neko treći da nam otvori oči. Sve dok ne stanemo na ivicu provalije ne vidimo šta imamo i koliko smo srećni. Stalno grabimo za nečim većim i egzotičnijim a ono što nam stvarno treba je tu, ispred nogu. Šta nam Gorki mesec govori: pružite ruku umesto što bezglavo trčite.

Da li je za svačiji ukus je već kompleksno pitanje... Od mene preporuka 10/10 i ocena 9*